Priče za malu decu su nešto što nikada ne izlazi iz mode. Bilo da imamo tri, trideset tri ili sedamdeset tri godine, uvek se vraćamo divnim pričama za laku noć koje čitamo sebi ili svojoj deci i unucima.
Vremena se menjaju, modernizuju, a bajke i basne ostaju iste, dobijaju možda samo lepše ilustracije, a knjige lepše omote i korice.
Bajke su posebna vrsta književnog stvaralaštva, priče za decu koje su nastajale, kako među narodom, izmišljane i usmeno prenošene, kako od posebnih pisaca i stvaralaca istih. Bajke jesu spoj prirodnog i natprirodnog, stvarnog i nestvarnog, istinitog i izmišljenog, i ta veza je tokom čitanja toliko uverljiva da čitalac i ne primećuje razliku između onoga što je realno i onoga što to nije.
Kroz čitanje bajki i upoznavanje sa raznim likovima kakvi su prinčevi i princeze, maćehe i zle sestre, ali i brojni drugi likovi, deca se uče da raspoznaju šta je dobro, a šta zlo, i tako prelaze i te kako dugačak put da dođu do srećnog kraja, jer kao što znamo, bajke uvek imaju srećan kraj.
Svakako da čitajući bajku, vi sebe poistovećujete sa nekim od junaka i zajedno sa njima se borite da dođete do srećnog završetka. Bilo da su srećne ili tužne, jedno je sigurno, sve bajke su izuzetno lepe, izuzetno žive, bude u deci, ali i u odraslima, najlepše i najnežnije emocije. Kroz njih, makar na pola sata, svi ponovo postajemo deca.
Bajke su tu da oplemenjuju. Kroz njih se spoznaju najlepše, ali i one najružnije ljudske osobine. Deca se uče šta je dobro, a šta zlo, šta bi trebalo, a šta ne činiti drugim ljudima, kroz bajke se smeje i šali. One se uče i čitaju u svim školama na svetu, ali mnoga deca ih znaju i pre polaska u školu. Bajke čine decu boljom, plemenitijom, mudrijom. Kroz njih deca spoznaju šta je ljubav, dobrota, srčanost, a šta lukavstvo, zlo i zavist. U njima se uči o bogatstvu i siromaštvu, ali i o časti, obrazu i vlasti.
Najlepše bajke sveta, ako izuzmemo bajke svakog naroda ponaosob koje su se izmišljale i prenosile sa kolena na koleno, a to su naše srpske bajke, ruske bajke, bajke azijskih i indijskih zemalja, pisali su čuvena braća Grim, zatim Andersen, Šarl Pero i brojni drugi pisci.
Među najpoznatijim i najpopularnijim bajkama ikada smatraju se Lepotica i Zver, Pepeljuga, Snežana i sedam patuljaka, Tri praseta, Crvenkapa, Ivica i Marica, Princeza na zrnu graška, Aladin i čarobna lampa, Mala sirena i još mnoge druge koje nikada neće izaći iz mode i koje ne mogu biti potisnute nikada, niti u eri modernizacije, novih crtanih likova i interneta.
Od srpskih bajki, narodnih bajki koje su se prenosile sa kolena na koleno, a koje je sakupljao Vuk Stefanović Karadžić, najpoznatije su Čardak ni na nebu ni na zemlji, Devojka cara nadmudrila, U cara Trojana kozje uši, Biberče, Zlatoruni ovan, Zlatna jabuka i devet paunica i brojne druge.
Nasuprot bajkama, definicija basni jeste da su to kraće priče u kojima je obavezno prisustvo životinja koje govore. Dakle, životinje u basnama dobijaju ljudske osobine tj dobijaju moć govora, te se njima zapravo iskazuje sve ono što su ljudi na javi, njihove misli, dela, osećanja, karakter, sve to samo preneto kroz životinjske uloge.
Basne su takođe izuzetno poučne kraće priče u kojima se gotovo uvek prikažu najrazličitije ljudske osobine, prenesene na životinje, kako dobre, tako i one loše. Svaka radnja u basni u prenesenom značenju opisuje kakvu životnu situaciju u kojoj se na javi nalazimo svakodnevno, pa je moramo tumačiti kako bismo došli do rešenja i zaključka o čemu nam zapravo ona govori, čemu nas uči i kakvu pouku moramo izvući.
Jednim od najpoznatijih pisaca basni na svetu smatra se Ezop i njemu se pripisuju najpoznatija dela ovog tipa na svetu. Tu spadaju jedna od najpoznatijih basni ikada napisanih Lisica i grožđe, zatim Lisica i gavran, Hvalisavi medved, Konj i magarac, i brojne druge.
Vidimo da se kroz basne često pominju životinje za koje se zna da u realnom životu imaju neke osobine koje su idealne da se pripišu ovakvom tipu priče. Stoga se u njima često pominje lisica kao simbol lukavstva, zec koji ukazuje na brzinu i brzopletost u životu, kornjača na sporost ali mudrost, mravi na vrednoću.
Jedan od najpoznatijih srpskih sakupljača i pisaca basni bio je svakako Dositej Obradović. Tako su tu i najpoznatije narodne basne Dve žabe, Dva jarca i dve koze, Kornjača i zec, Lisica i roda, Cvrčak i mrav i druge. Jedan od najpoznatijih basnopisaca modernog doba i moderne književnosti, definitivno je čuveni la Fonten i njegove nadaleko poznate čuvene la Fontenove basne.
Basne su kratka dela koja mogu biti napisana u prozi ili u stihu i deca se susreću sa njima kako u školi, tako i pre nje. Čitajući ih, deca se uče svim karakternim osobinama koje čovek može da poseduje, mudrosti, lenjosti, lukavstvu, kao i uopšte razlici između dobrog i lošeg. Na taj način oni izvlače mudre životne pouke, kako bi trebalo da se ponašaju u određenim situacijama, a kako ne, koje su to ljudske osobine koje se vrednuju, a koje nisu deo čovečije dobre prirode.
Ono što je veoma bitno jeste da roditelji, kao i učitelji i učiteljice, nikada ne dozvole da sve ove bajke, priče i basne padnu u zaborav. Potrebno je da na sve moguće načine približimo deci ove mudre i poučne priče, bilo da su u pitanju narodne, ili ih je stvorio određeni pisac.
U eri modernizacije, interneta, kada likovi koji se pojavljuju prete da zamene najlepša dela ikada stvorena, pokušajte da se izborite za lepotu ruskih zimskih bajki, narodnih srpskih dela prepunih mudrosti, za priče o životinjama i njihovim dogodovštinama, kako bi naša deca, baš kao i mi, odrasli u normalne i zdrave ljude, koji će znati da cene lepotu umetnosti, a kroz nju i prave ljudske vrednosti.