Kada govorimo o književnosti, govorimo o celokupnoj književnoj delatnosti, literaturi, koja podrazumeva kako poeziju, tako i prozu.
Sva dela, a osobito poezija, koriste za svoju izradu nauku o stilu, takozvanu stilistiku.
Radi se o kakvom načinu izražavanja pisca jezikom kojim on želi iskazati svoje misli, osećanja, namere i htenja.
Pisac tako, preko svog autentičnog stila, uspeva da našim čulima približi sve ono lepo što je želeo da prenese svojim delom.
Šta su stilske figure?
Često, prilikom svog izražavanja, umetnici koriste stilske figure kako bi nam dočarali svoje misli i osećanja.
Stilske figure jesu, možemo reći, utvrđen, slobodan način izražavanja, koje, iako ih možemo sresti i u svakodnevnom govoru, ipak umnogome mogu odstupati od standardnog, uobičajenog govora. One su tu da obogate književno delo, da daju nova i šira značenja, žive i i te kako upečatljive slike.
Kao što smo već i pomenuli, ova posebna sredstva za izražavanje u jeziku, osobito se koriste i i te kako su dostupne u pesmama. Njima se zapravo menja uobičajeno značenje reči, i koriste se naglašeniji i širi pojmovi i izrazi.
Podela stilskih figura
U prvu grupu stilskih figura spadaju one figure koje su vezane za oblik i za zvuk reči, dok u drugu grupu spadaju one koje su vezane za značenje reči.
Tako razlikujemo:
– Figure dikcije
– Figure konstrukcije
– Figure misli
– Figure reči
Figure dikcije
U figure dikcije spadaju:
Asonanca – jeste stilska figura kojom se ponavljaju određeni vokali unutar reda (stiha uglavnom), te tako stih dobija na zvučnosti, zvučnom ugođaju, a samim tim i jezik dobija na ekspresivnosti. Primer za ovu stilsku figuru bio bi: sve jezero, sve zeleno, gde se vokal „e“ javlja više puta.
Aliteracija – potiče od latinskih reči ad- blizu i lettera- slovo i koristi se kao jedan od činilaca ritmičke organizacije stiha, a sastoji se iz ponavljanja pojedinih suglasnika ili grupa suglasnika. Primer je stih Oj devojko, draga dušo moja gde se suglasnik „d“ ponavlja u par navrata.
Onomatopeja – potiče od reči onoma – ime i poiei – činim, stvaram. Onomatopejom se pokušavaju imitirati neki prirodni zvuci, pri čemu neki neartikulisan govor, krik, postaje artikulisan govor. Na primer: I cvrči, cvrči cvrčak…
Anafora – podrazumeva ponavljanje istih reči u stihovima odnosno strofi neke pesme, ili više reči ili delova rečenice ukoliko se radi o prozi. Najjednostavniji primer za razumevanje anafore jeste:
„Groblje je zemlja kojom se hodi,
Groblje je voda kojom se brodi,
Groblje – vrti i gradine,
Groblje – brda i doline.“
Epifora – suprotno anafori, ovde se reči ili delovi rečenice ponavljaju na kraju stihova, tj strofa.
„Đedi vaši rodiše se tudijer
Oci vaši rodiše se tudijer
I vi isti rodiste se tudijer.“
Simploha – predstavlja spoj anafore i epifore pa bi primer za ovu stilsku figuru bio sledeći:
„Doneću ti sveće naše krvi,
Doneću ti nebo naše krvi.“
Palilogija i anadiploza – ove dve figure nisu odvojene, a predstavljaju ponavljanje reči sa kraja jednog stiha na početku drugog, narednog stiha.
„Vrati mi moje krpice,
Moje krpice od čistog sna.“
Paronomazija – podrazumeva stilsku figuru po kojoj se različite reči, tj reči različitog značenja povezuju po zvučnosti.
„Šta me seca sa meseca?“ , bio bi primer za ovakvu stilsku figuru.
Etimološka figura – predstavlja spoj reči u stihu koje imaju isti koren. Primeri bi bili: boj biti; ljubav sa kojom ga ljube;
Poliptoton – jeste figura kod koje se u istom stihu ponavljaju iste reči, ali u različitim gramatičkim oblicima. Primeri su: pesma nad pesmama i vrana vrani oči ne kopa.
Figure konstrukcije
Inverzija – potiče od latinske reči koja označava na iskretanje, okretanje. Koristimo je kada želimo da posebno istaknemo neku reč ili rečenicu, tako što obrnemo red reči u njoj. Primer je Na Drini ćuprija (obrtanje od Ćuprija na Drini).
Retorsko pitanje je figura koja nastaje kada se jedna rečenica kaže u formi pitanja, na koje i nije neophodno dati odgovor, jer se on podrazumeva. Služi da istakne uzbuđenje pisca, ali i da čitaoca podstakne na razmišljanje.
„Ko li mi te štedi, ko li mi te brani,
Od gladnih ptica, moja muko tvrda.“
Elipsa – podrazumeva izostavljanje reči u rečenici, ali ipak rečenica ostaje razumljiva.
„Vlasi odasvud, puške, noži!
Konja, konja, Haso, konja!“
Asindet – obično se korišćenjem ove stilske figure izostavljaju veznici između nekih reči. U prevodu bi to značilo – nepovezano, ali ipak, uprkos tome, ovakve rečenice su i te kako razumljive i povezane.
“Gvožđe, okov, konop, nože…“
Polisindet – jeste figura koja se sastoji iz istih ili različitih veznika između reči i rečenica. Primer za upotrebu ove stilske figure bio bi:
„Prodiru kroz kamen, zemlju, tminu rječnu,
Piljene i nose i nište i biju…“
Figure misli
Poređenje i antiteza – poređenje podrazumeva spajanje pojmova na osnovu sličnosti, tačnije neki pojam se objašnjava sa nekim drugim pojmom, dovodi se sa njim u vezu i tako se daje njegovo bliže značenje. Antiteza jeste poređenje koje se zasniva na suprotnosti. Tu se suprodstavljaju dva ili više pojmova čije su suprotnosti i te kako uočljive.
Primer za prvu stilsku figuru koja uglavnom koristi reči kao, poput i nalik, za povezivanje jeste:
„I taj pogled ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove.“
Za drugu bi to pak bio – „Sit gladnom ne veruje“.
Slovenska antiteza – čini je tročlani sastav, gde se prvim članom postavlja kakvo pitanje, ili se nešto konstatuje, da bi se u nastavku dali negativni odgovori na isto i ukazali na činjanicu koja se poredi, odnosno dali tačni odgovori.
„Šta se bjeli u gori zelenoj,
Dal je snijeg, dal su labudovi?
Nit je snijeg, nit su labudovi,
To je šator age Hasan age.“
Ironija – jeste figura kojom se rečima daje značenje suprotno od onoga koje zapravo imaju. „Da, da ti si najpametniji“, bio bi primer za ovu stilsku figuru.
Paradoks – jeste termin koji se koristio u antičko vreme, u govorima pravnika, u sudu. Danas, podrazumeva protivurečnost, ali i tačnost kao skriveni smisao. Jedan od najboljih primera za paradoks jeste i čuvena Sokratova misao „Ja znam da ništa ne znam.“
Oksimoron je figura ili bolje rečeno termin, koji povezuje dve reči suprotnosg značenja i to veoma upadljivog suprotnog značenja.
Na primer: živi leš ili javna tajna.
Hiperbola jeste stilska figura koja koristi preuveličavanje. Preuveličavati se mogu neke osobine predmeta ili intenzitet radnje. Tako recimo hiperbola jeste i nešto što često u govoru koristimo, a to je rečenica : Rekla sam ti sto puta.
Litota – podrazumeva stilsku figuru koja naglašava nešto i to tako što suprimira ili negativizuje, negira njegovu suprotnost. Taj problem mi nije poznat – bio bi primer za ovu vrstu figure.
Gradacija – ovo je stilska figura gde se neke slike ređaju po jačini, od slabijeg ka najjačoj i obrnuto.
Primer za gradaciju bi bio:
„Za Đurđem je kosu odrezala,
Za đeverom lice nagrdila,
A za bratom oči izvadila.“
Figure reči
Metafora kao stilska figura nastaje kada se dva pojma porede po srodnosti. Najsloženija je figura. Primer: zubi kao biseri (zubi beli i biseri beli).
Metonoimija jeste figura kod koje su dva pojma povezana na osnovu logičnosti, logičke zavisnosti.
„Živi od svojih 10 prstiju“, ili „Kad ustane kuka i motika“.
Sinegdoha – Ova figura je podvrsta metonimije koja za svoje ispoljavanje uzima deo umesto celine, na primer – Konjske noge poljem odmakoše, ili jedninu umesto množine ili neodređen broj umesto neodređene količine – Vuk dlaku menja, ali ćud nikako.
Simbol – simbolom se označavaju apstraktni pojmovi uz pomoć konkretnih predmeta. Simbol ima konkretnu, materijalnu oznaku. Nebo je tako simbol mira, beskonačnosti, slobode, bela boja je simbol nevinosti, čistote, dobrote…
Alegorija je stilska figura kod koje pesnik u zavijenoj formi prikazuje tj iskazuje svoje misli i osećanja. To je još i proširena metafora. Primer za alegoriju bio bi:
„Imao sam od zlata jabuku, pak mi jutros pade u Bojanu, pa je žalim, prežalit ne mogu.“
Eufemizam jeste stilska figura gde se neki izraz zamenjuje drugim, ali u blažem obliku. To se čini zbog bontona pre svega, ali i zbog raznih političkih, religioznih i drugih razloga. Suprotnost je hiperboli.
Primer : poslao ga na onaj svet – ubio ga; laka dama – prostitutka, premazan svim bojama – prevarant i tako dalje.
Sinestezija – vrsta je metafore i predstavlja sposobnost da se nešto što se oseti jednim čulom, opiše kroz neko drugo čulo. Na primer : Hladni pogled; Tanak glas.
Personifikacija – dobila je ime po latinskoj reči persona, što u prevodu znači osoba, pa bi se ova figura mogla bukvalno prevesti kao poosobljavanje. Tako se bilo kojim predmetima i pojavama uz pomoć ove stilske figure, pridodaju ljudske osobine.
„Drvo je obuklo novo odelo bele boje“. Ili iz svakodnevnog razgovora „Progledale su mi patike“.
Parabola jeste figura slična alegoriji, s tim što se od nje razlikuje jer se u njoj prikazuje ljudsko delanje. O bludnom sinu, vinogradima, sejaču i semenu jeste primer za ovu figuru.
Zeugma – vrsta je metafore i slučaj je kada se jedna reč ponovi dva puta u okviru neke rečenice, pri čemu je jednom upotrebljena u doslovnom značenju, a drugi put u prenesenom. Podmazivao je motore i činovnike, je idealan primer za ovu stilsku figuru.
Katahreza – podrazumeva figuru u kojoj se javlja protivurečnost između istinskog značenja neke reči ili rečenice i njenog metaforičnog značenja. Primer za ovu figuru bi bio : Odlikovao se svim mogućim manama.
Perifraza – ovu figuru koristimo kada ne želimo da nešto neposredno iskažemo, već posredno, upotrebom drugih izraza opisujemo neku pojavu. Na primer – preselio se na onaj svet – u prevodu umro.
Zaključak
Upotrebom stilskih figura, pesnici su se zapravo vekovima unazad trudili da podignu estetsku vrednost svakoj svojoj pesmi.
Upravo zahvaljujući postojanju nebrojeno mnogo gore pomenutih stilskih figura, pesnici su i stvarali svoja najrazličitija dela.
Na taj način oni su dopirali do svojih slušalaca i sagovornika i te kako snažno, emotivno i duhovno.
Tako, upoznavanjem najrazličitijih stilskih figura kroz razna književna dela, mi smo u mogućnosti da osetimo i razumemo prirodu i karakter dela ali i njegovog stvaraoca.